fascikla.com - studiraj i uživaj!

Srbija razgovara: Novi protest akademaca i sabiranje bodova

(Politika) - I ova školska godina na univerzitetima u Srbiji počela je studentskim protestima, koje predvode akademci Univerziteta u Beogradu. Osnovni zahtev – sabiranje bodova iz svih godina kako bi se olakšao upis na budžet – nema uporište u zakonu, zbog čega će biti formiran pregovarački tim koji će kao i lane pokušati da pronađe privremeno rešenje dok se ne izmeni Zakon o visokom obrazovanju. Da li je ovo pobuna loših studenata ili su za katastrofalnu prolaznost krivi strogi profesori i neprilagođeni nastavni planovi i programi, pitali smo profesorku dr Nevenku Žarkić-Joksimović, prorektora Univerziteta u Beogradu i jednog od vođa studentskog protesta Vladimira Smuđu, inače studenta prodekana Tehnološko-metalurškog fakulteta BU.

Žarkić-Joksimović: Apsolutno podržavam studente, jer tu ima mnogo apsurda – oni koji su ove godine ostvarili manje bodova, a prošle imali i više od minimuma, u neravnopravnom su položaju u odnosu na one koji su i prošle i ove godine na minimumu. Ja bih se založila za ideju da kada neko uđe na budžet nije za sve četiri godine zauzeo tu poziciju, već da se svake godine pravi rang-lista, gde će budžetski status zadržavati oni koji su najbolji. Mi treba da negujemo taj takmičarski duh, koji studente čeka i kasnije u životu, a to će biti i dobar motivacioni faktor. Što se sabiranja bodova tiče, ono nema uporište u Zakonu i ne vidim kako bi se to regulisalo pravno.

Smuđa: Slažem se da sabiranje nema uporište u zakonu, mi smo toga svesni i zato su protesti trenutno jedini način da se ispravi nepravda.

Politika: Ali na ulici vas je malo, što podgreva ideju o tome da se bune lenji studenti?

Smuđa: Ta nesolidarnost studenata jeste problem. Ja sam apsolvent, imam visok prosek, kao i većina nas koji ovo vodimo. Problem je što mi pozovemo kolege koji imaju problem, a oni se ne odazovu.

Žarkić-Joksimović: Meni se čini da je problem što se studenti „probude” uvek negde u oktobru i to je loše. Moja preporuka je da počnu strateški da razmišljaju, jer onda ima vremena da se nešto izmeni. Sada će se verovatno desiti ono što se dogodilo prošle godine: država će obećati da će da plati, a ona to neće uraditi ili će izuzetno malo da plati. Ne znam da li ste upoznati sa tim podatkom, ali prošle godine je samo jedna trećina novca plaćena fakultetima i taj dug je ostao do danas, a mislim da nijedan fakultet nije jurio studente da daju pare. Zato se bojim da bi slično rešenje bilo opasno, s obzirom na iskustvo od prošle godine.

Smuđa: Studenti podržavaju ideju o rangiranju, ali to onemogućava Zakon o izmeni i dopuni Zakona o visokom obrazovanju. Ista je priča i sa sabiranjem bodova, što nije u redu, to je diskriminacija. Ovaj zakon o izmeni i dopuni je generisao sve probleme, on je sporan. A pošto je nemoguće da dođe do izmene zakona, opet nam treba zaključak vlade. Na protestima prošle godine nam je ministarstvo obećalo da idući put neće doći do problema, zakon je krenuo u izmenu, univerzitet je napravio radnu grupu, a onda je država rekla „dosta, imamo važnijih stvari” i zato smo došli u ovu situaciju.

Žarkić-Joksimović: Slažem se da je suludo da na budžet uđe onaj ko ima 106 bodova, a ne i onaj ko ima 160, zaista postoje veliki apsurdi. Zato i mislim da bi bilo jako dobro da studenti krenu unapred da misle i preko svojih prodekana i parlamenta ubrzaju izmene zakona. Ali morate i vi drugačije da se organizujete, da to ne bude buđenje kasno, u septembru, kad se vidi šta se desilo.

Smuđa:. Tu ste vi u pravu, studenti se aktiviraju samo kada im je „stani-pani”, kada oni imaju lični problem. S druge strane malo je studentskih aktivista, a vrlo je loše što ih drugi često sputavaju. Evo, prošle godine mi koji smo vodili protest, nas tri prodekana, bili smo odsečeni iz pregovora.

Politika: Ko vas je isekao?

Smuđa: Predsednik parlamenta Aleksandar Jović i studentkinja prorektor. Njega je ministar prosvete delegirao u sve radne grupe u kojima studenti imaju mesta, a nije konsultovana nikakva studentska organizacija, niti studentski parlament. I sad mi imamo problem – oni nama kažu da su studenti učestvovali u kreiranju izmene zakona, a to nije tačno. Imamo problem jer se dešava da na čelna mesta dođu ljudi koji gledaju samo svoje interese.

Žarkić-Joksimović: A ko ih izabere? Vi.

Smuđa: Nije ovde reč o korupciji, već da se puni si-vi za neki dalji rad. Mislim da se to neće ponoviti, sad imamo bolju komunikaciju sa predsednikom parlamenta i studentom prorektorom. Takođe, užasno je slaba izlaznost na izborima. Zato pozivam studente da se probude i da u aprilu razmisle za koga da glasaju i da izberu prave predstavnike.

Politika: Najnoviji podaci za BU pokazuju da je prolaznost ispod 50 odsto, dok je na evropskim univerzitetima 70 i više. Na pojedinim fakultetima ti procenti su katastrofalni, kao na primer na veterini – 4,82 odsto. Čija je to krivica, profesora ili studenata?

Žarkić-Joksimović: Svaka prolaznost manja od 45 odsto je zabrinjavajuća i svaki fakultet treba da se zapita zašto se to desilo. „Bolonja” podrazumeva kontinuiran rad studenata, oni moraju redovno da dolaze na fakultet, a to zahteva i teži oblik rada profesora i asistenata. Mi tu zaboravljamo još jednu stvar – da reforma traži i finansijska sredstva, pa oni fakulteti koji su bogatiji, rade i kvalitetnije sa studentima. Siromašni, uslovno govoreći, to ne mogu i to se jako reflektuje i na prolaznost. Zato smatram da je krivica 50:50 odsto i da zajednički moramo da se borimo i studenti i profesori.

Smuđa: Krivica jeste pola – pola, a sve to vuče korene još iz osnovne i srednje škole, kada neko upiše fakultet koji nije želeo... Ja imam veliki problem da ubedim studente da moraju da idu na konsultacije, jer će im biti lakše da polože. Ako na konsultacijama ne dobiju potrebne informacije, a idu na vežbe, rade kolokvijume, ja onda imam apsolutno argument da kažem – loša prolaznost nije do studenata već je problem u profesoru. Ono što može da se uradi, a što ne iziskuje dodatna finansijska sredstva, jeste da fakulteti krenu u reevaluaciju ESPB bodova, a da studenti koriste sve što im zakon omogućava. Na taj način već za godinu dana možemo da isteramo na čistac gde je problem do studenata, a gde do profesora.

Politika: Da li je profesor nedodirljiv?

Smuđa: Zakon, naravno, ne omogućuje da nastavnik izgubi posao, ali to nije ni cilj, važno je da postoje mehanizmi kojima mu se može skrenuti pažnja da se gradivo poboljša i prilagodi. Međutim, sve umnogome zavisi od studentskih predstavnika na fakultetu. Profesor je zaštićen ukoliko su predstavnici akademaca loši, a pošto je sve jako birokratizovano dešava se i da uprava fakulteta razgovara samo sa studentskim parlamentom. Tamo gde oni rade svoj posao kako treba – profesor nije nedodirljiv, mada ima i visokoškolskih ustanova gde uprava štiti svoje kolege. Na mom fakultetu nije tako, možemo da se žalimo, profesor ispravlja ono što nije dobro, ali to ide jako sporo i postepeno. Svi moraju da se potrude, i profesori i uprava i studenti, da se izbriše ono staro načelo „profesor je Bog”, njemu ne smete da priđete da ga išta pitate. Mora da se izgradi partnerski odnos. Što se pre izgradi partnerski odnos između studenata i profesora pre će se „Bolonja” primeniti u potpunosti, a i prolaznost će biti bolja…

Žarkić-Joksimović: Kada je prolaznost u pitanju, studenti moraju biti agilniji. Oni moraju da se uključe mnogo više. Akademci imaju svoje predstavnike u Savetu svih fakulteta. Ne mislim da će „glava ikome otići” ako studenti na sednici saveta postave pitanje prolaznosti i odnosa nastavnika prema njima. Sada postoji i anketa na nivou univerziteta, sa svrhom kontrole kvaliteta, a jedan od elemenata kvaliteta jeste i prolaznost. Na FON-u od 2001. godine postoji anonimna anketa u kojoj se ocenjuju nastavnici i saradnici. Ja sam kao dekan pozivala i nastavnike i saradnike čija je prosečna ocena po više elemenata bila ispod četiri i bilo je izuzetnih rezultata – od predmeta koji su bili bauk došli smo do predmeta koji imaju sasvim solidnu prolaznost. Mora partnerski da se radi jer problem prolaznosti nije samo problem studenata, već i nastavnika i fakulteta. Jedan od faktora u finansiranju treba da bude i prolaznost, ne jedini jer onda to može terati fakultete da puštaju studente. Nismo mi tako bogato društvo da bismo mogli tako da dajemo novac iz budžeta, a da niko ne odgovara, iako je to finansiranje fakulteta apsolutno nedovoljno.

Smuđa: Da, ali su sa pozicije studenta i školarine na fakultetima izuzetno velike jer ako pogledamo region imamo najveće školarine u odnosu na prosečnu platu. Tačno je da fakulteti sa ovim načinom finansiranja ne mogu bez školarina, ali se postavlja pitanje i šta studenti dobijaju za to. Ipak, osnovni problem je u sistemu finansiranja. Stalno pričamo o promeni sistema finansiranja, ali do sada nijedan konkretan predlog nije izašao na videlo. Može postojati besplatno obrazovanje ako država nađe načina da preraspodeli sredstva koja poseduje jer u odnosu na realne potrebe naše zemlje može postojati besplatno obrazovanje. Međutim, to ne znači da na jedan fakultet u prvu godinu studija može da se upiše 2.000 akademaca. Neodgovorno je da država dopušta da se toliki broj studenata upisuje ako oni neće moći da se zaposle kasnije. Ne postoji ni nacionalni okvir kvalifikacija, o tome se samo priča od kada je 2005. godine zakon stupio na snagu, a četiri godine oni nisu u stanju da se sastanu. Sredstva koja imamo mogu, dakle, da se raspodele na takav način da se odaberu prioriteti, a prioritet za jednu zemlju mora da bude obrazovanje, a ne da se uštede prave upravo u toj oblasti.

Žarkić-Joksimović: Postojeći sistem finansiranja jeste zastareo i nama predstoji njegova reforma, ali moramo biti svesni i surove istine da država može da plaća samo za one koji su najbolji i to je svuda tako. Mi moramo da podržimo dobre studente, a ostali moraju nekako da se izbore: ili da rade da bi platili studije ili da im pomognu roditelji, ali svake naredne godine, zahvaljujući rang-listama, mogu da konkurišu na rang-listi za neko od mesta na budžetu. Ja verujem da vama deluje da su školarine visoke, ali sa aspekta fakulteta, i to odgovorno tvrdim, nisu. Zato što se na neki način kroz školarine nadomešta i ono što bi trebalo država da izdvaja za budžetske studente. Mislim da smo, ipak, studenti i mi na zajedničkom zadatku, a to je da zajedno sa Ministarstvom prosvete, u okviru mogućnosti, pronađemo način da država finansira makar 50 ili 60 odsto materijalnih troškova fakulteta, na primer, grejanje, struju, vodu, komunalije. To bi značajno uticalo da standard fakulteta i studenata bude veći i da onda školarine mogu i da se smanje. Za sada, samo 14 odsto od ukupnih materijalnih troškova koje ima fakultet dolazi iz ministarstva, to je na granici egzistencije mnogih fakulteta, a na nekima je ovih dana čak doveden u pitanje normalan rad jer nemaju grejanje.

Politika: Kako gledate na najave da ćemo uskoro možda imati 18 univerziteta?

Žarkić-Joksimović: Imajući u vidu broj visokoobrazovanih u odnosu na broj stanovnika, zatim prosek za evropske zemlje, te brojke su dosta loše po nas. Nama treba mnogo više visokoobrazovanih ljudi i taj broj od 18 nije veliki. Ja se uzdam da će tržište pokazati ko je dobar, a ko nije i to se već dešava. Nismo za neke rigorozne mere u tom smislu, mada sam se uzdala da će akreditacija ipak da napravi neku razliku. Kako se to nije desilo, ne znam, ali zakoni tržišta su, ipak, jaki, tako da će opet to da učine da opstanu oni koji daju neki kvalitet. Ja sam od akreditacije očekivala malo više, dobili su je skoro svi koji su se prijavili i tu je propušten voz da se ipak stavi rampa za one koji nisu kvalitetni. Društvo ima odgovornost da kada da nekome akreditaciju, potencijalnom studentu i roditeljima garantuje da je to neki kvalitet. Broj od 18 univerziteta, dakle, nije veliki, ali dolazimo na pitanje o tome koje struke su tu zastupljene, koji studijski programi. Uglavnom to ide ka jednoj oblasti, što opet nije dobro, možda bi u drugim oblastima trebalo da ih bude više, ali, naravno, kvalitetnih programa i univerziteta.

Smuđa: Jako je bitan odnos kvaliteta i kvantiteta – 18 nije mnogo ako su svi kvalitetni, ali vrlo je jasno da nisu. Imamo mnogo privatnih univerziteta koji apsolutno ne zavređuju da dobiju akreditaciju, a ima ih i među državnim univerzitetima. Mislim da je propuštena šansa da unapredimo svoje obrazovanje. Smatram da treba pružiti priliku privatnim fakultetima, jer se državni štite, a dobra je stvar što ako se poveća konkurencija, onda bi, po logici tržišta, trebalo da se poveća i kvalitet. Imamo odlične primere privatnih visokoobrazovanih ustanova kao što je Računarski fakultet – malo koji državni fakultet može da parira tom znanju koje izađe odande. Ali ima i onih jako loših, poput raznih ispostava Megatrenda po lokalnim mestima, raznih viših škola u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu… Oni se hvale da su dobili akreditaciju, upisuju studente, a kada se otvori sajt Ministarstva prosvete vidi se da oni akreditaciju nemaju. Ali i to se slabo kontroliše. Posle ovakve akreditacije, mislim da tržišna utakmica neće biti dobra jer su u igri mnogi fakulteti koji uopšte ne zaslužuju da budu među visokoškolskim ustanovama.

Sandra Gucijan – Jelena Beoković