fascikla.com - studiraj i uživaj!

Srpski naučnici na putu u Šangaj

(Politika) - Beogradski univerzitet se upustio u jedinstven poduhvat u nas da u sledeće dve (ili više) godine bude uvršćen na poznatu šangajsku listu 500 najbolji visokoškolskih ustanova iz celog sveta. Zamisao se rodila u glavi našeg sagovornika prof. dr Veljka Milutinovića sa Elektrotehničkog fakulteta, a posle dva članka objavljena u „Politici”. Šta bi valjalo uraditi da se dostigne ovaj cilj?

Nije neskromno reći (to je saopšteno na prvom sastanku odbora sastavljenog od nekolicine akademika i univerzitetskih profesora Beogradskog univerziteta, čiji je član i urednik za nauku našeg lista) da su dva članka u „Politici” nadahnula, po svemu sudeći, jedan od najvećih poduhvata koji bi trebalo da domaću nauku temeljno ukoreni na međunarodnoj sceni. Uvršćenje prve srpske visokoškolske ustanove, a Beograd je povukao nogu, na čuvenu šangajsku listu 500 vodećih univerziteta u svetu.

Zamisao se rodila u glavi prof. dr Veljka Milutinovića, sa Elektrotehničkog fakulteta, koji je svoja razmišljanja preispitao u razgovoru s nekolicinom nobelovaca i vodećih svetskih naučnika. Naš sagovornik, koji je na Perdju univerzitetu proveo deceniju, a po povratku u Srbiju tri leta zaredom predavao na Stanfordu, i u međuvremenu sakupio više od 400 citata, bez samocitiranja i pominjanja kod svojih doktoranata, objašnjava:

– Osnovno pitanje jeste: koliko SCI (Science Citation Index) radova zahtevati u kojoj oblasti i kada početi s primenom ovog zahteva? Na sednici Nacionalnog savetu za nauku, sredinom prošle godine, rekao sam da u oblastima koje više objavljuju i dalje treba tražiti više takvih radova, ali uz izvesne izmene. Ako u svetu hemija i fizika isporučuju šest puta više od prava i ekonomije, a elektrotehnika i računarske nauke tri puta više, onda se od elektrotehnike i računarskih nauka mora više zahtevati, a od hemije i fizike još više. Ispada da od hemičara i fizičara valja očekivati tri, od elektroinženjera i kompjuteraša dva, a od pravnika i ekonomista jedan.

Tamo gde je Srbija u svetskom proseku, to što se zahteva treba odmah tražiti; tamo gde je ispod, tražiti tek za nekoliko godina (dogovoriti se koliko je to). Posmatrajući našu zemlju, hemičari i fizičari su u svetskom proseku, zato tri rada treba očekivati za godinu dana; elektroinženjeri i kompjuteraši su ispod (25 odsto), stoga dva rada treba tražiti za dve godine; ekonomisti i pravnici su dosta ispod svetskog proseka (20 posto), pa jedan rad treba čekati za tri godine.

Naravno, dodatna pitanja za razmišljanje su: kojom brzinom pooštravati kriterijume, na koga ih ne primenjivati, na koji način obuhvatiti relevantnost i kako osmisliti mehanizme za stalno praćenje i poboljšanje?

Zašto je za neki univerzitet važno da bude na šangajskoj listi?

Važno je i za univerzitet i za studente. Univerzitet tako lakše dobija inostrane studente i projekte, a univerzitetska diploma svršenim visokoškolcima više vredi jer se lakše uključuju u najkvalitetnije doktorske studije u svetu, ako im je to cilj.

Šta se mora imati u naporima da uđe na ovaj, a i na druge prestižne spiskove?

Najmanje dve činjenice: da postoje rezultati i da oni budu dostupni i vidljivi na Internetu. Moj utisak je da je malo naučnih radova s Beogradskog univerziteta na takav način prepoznatljivo.
Zato je od suštinske važnosti da svaki fakultet ima svoj portal, svojevrsnu kapiju ka Internetu, sa istim ustrojstvom procenjivanja kakvo neguje šangajska lista; sve da bude na jednom mestu i da se bez ikakvih smetnji pretražuje. I da bude na prvom mestu pokušaja na „Guglu”,pokušaja kada se ukuca zvanično ime univerziteta, svejedno da li je napisano na engleskom, srpskom, španskom, kineskom jeziku...

Pored podataka koji su obuhvaćeni šangajskim razvrstavanjem 500 svetskih univerziteta, moraju da budu dostupne i ostale činjenice koje uzimaju u razmatranje druge poznate međunarodne dve liste vrednovanja (QS i Webometrics).

Prema kojim načelima i merilima se dolazi na taj ugledni spisak?

Za šangajsku listu najbitniji su nobelovci (Nobel Laureates) i nosioci najuglednijih svetskih priznanja u nekoliko naučnih područja (Major Field Medalists) među svršenim studentima (alumni), što donosi 10 odsto bodova. Mi imamo desetak takvih među sadašnjim i budućim počasnim doktorima nauka, a pojedini univerziteti, čak, uobičajavaju da ovo zvanje dodeljuju posle smrti (na primer Ivi Andriću).

Ukoliko su i jedni i drugi na spisku nastavnog osoblja, to je dodatnih 20 posto poena. Svi počasni doktori nauka Beogradskog univerziteta, s nobelovskim ili najuglednijim naučničkim odličjem, izrazili su želju da predaju u Srbiji – preko Interneta ili uživo.

Vrhunski istraživači pridonose s još 20 procenata, zato Srbija mora da sačini redosled svih koji na SCI listi imaju više od 500 citata ili su stalni članovi (fellows) i vlasnici medalja vodećih naučnostručnih udruženja i kompanija (IEEE, ACM, IBM, MS, Oracle, Cisco, Google...). Nikola Tesla i Mihajlo Pupin bili su članovi Međunarodnog udruženja elektroinženjerai elektronskih inženjera (IEEE).

Naša Ahilova peta, a to je još 10 postotaka, jeste osoblje koje nije uključeno u nastavu (finansijsko, uslužno...) i, prema tome, ne uzima se u obzir. S tačke gledišta nastave, moralo bi da bude izmešteno u tzv. neproduktivno osoblje. Nasuprot tome, svi redovni profesori, svejedno koliko godina imaju, treba da ostanu na univerzitetu. I da se priključe vodeći istraživači iz instituta, kao što je to uradio Ljubljanski univerzitet s „Jožefom Stefanom”.
Novih 20 odsto pribavljaju objavljeni i citirani naučni radovi i citiranje, a to znači da bi penzionisane univerzitetske profesore s dosta citata trebalo uzeti da predaju i savetuju studente na doktorskim studijama. Uostalom, to postoji na svim najpoznatijim američkim univerzitetima. Vlada bi morala da novčano nagradi naučnike koji objavljuju u citiranim časopisima, ali da to bude javno dostupno. Pa neka izvole da se nameću!
I na kraju, naučni radovi štampani u dva najuglednija naučna časopisa opšteg usmerenja, „Nejčeru” i „Sajensu”, donose poslednjih 20 posto.

Koje korake bi valjalo da preduzme država?

Kratko i jasno: vlada mora da osmisli podsticajne mere za nadmetanje i u domaćim i u evropskim fondovima. Najbolji uzor za nas jeste Slovenija, čiji je Ljubljanski univerzitet 402. na šangajskoj listi. Slovenačka merila za finansiranje istraživanja (projekti) veoma su bliska šangajskim zahtevima. Pomenimo samo da posebno valja nagraditi objavljivanje u „Nejčeru” i „Sajensu”. U dobijanja para iz međunarodnih fondova za Srbiju je najpoželjnije da se ugleda na Hrvatsku.
Šta Beogradski univerzitet (i svaki drugi u Srbiji) može i treba da uradi?

Da bi potpomogli stvaranje vrhunskih rezultata, univerziteti moraju uvedu valjane podsticajne mehanizme. Za studente na doktorskim studijama u Ljubljani se sada, na primer, traže dva rada sa SCI liste. U toku je razrada pet ključnih merila, uz podršku slovenačkih istraživača koji imaju iskustva u tome.

Ima li još neizbežnih zahteva?

Neko mora da bude odgovoran da ne dođe do prekida, kada se prvi srpski univerzitet pojavi na šangajskoj listi. Dešavalo se u svetu da pojedini ostanu samo godinu dana!

Koliko je Srbija odmakla na putu „u Šangaj”?

U nekim sredinama ima odličnih dostignuća: Univerzitet u Beogradu, a posebno Elektrotehnički fakultet i Institut „Mihajlo Pupin”. Ako je sve javno, onda se potiskuju naučnici koji mnogo pričaju i često pojavljuju u javnim glasilima, a imaju malo valjanih rezultata.

U kakvoj su vezi novčana ulaganja i rezultati?

Koliko para, toliko muzike. Što više novca dolazi iz fondova u Briselu,to je bolje za naše nacionalne interese.

Na kakav odjek je naišla ova zamisao među nobelovcima i drugim vodećim svetskim naučnicima koji su skoro posetili Beograd?

Svi podržavaju napore koji se u Srbiji čine i listom su spremni da svoje znanje, kroz nastavu u našoj zemlji, prenesu studentima.

Kada će prvi srpski univerzitet stići na cilj?

Teško je to predvideti, nadajmo se da bude što pre. Verujem da će naši napori uroditi plodom jer su se svim srcem uključili rektor Branko Kovačević i prorektor Voja Leković i predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Srđan Stanković, a pomaže nam Računarski centar kojim rukovodi Zoran Jovanović.

Pribojavate li se nerazumevanja ili osporavanja u domaćim krugovima?
Verujem da ih neće biti, ako se primenjuju pravedni kriterijumi.

Stanko Stojiljković