fascikla.com - studiraj i uživaj!

Studentski zahtevi moraju da se rešavaju na fakultetima

(Danas) - Vlada ne može da određuje budžet na osnovu broja samofinansirajućih studenata. Glavni kriterijum uspešnosti reforme je tržište. Niti su planovi i programi napravljeni tako da studenti sve mogu da razumeju i savladaju, niti oni rade koliko bi mogli.

Studenti koji su se obratili Vladi tražeći da im ispuni zahteve na lošem su putu. Oni kucaju na pogrešna vrata, traže da Vlada donese odluku za koju nije kompetentna. Vlada se ne bavi pojedinačnim studentima, ni pojedinačnim fakultetima, većdonosi zakon koji važi za celu Srbiju, i za državne i za privatne fakultete. Vlada ne razmatra pojedinačne slučajeve, a situacija je različita od fakulteta do fakulteta.

- Studenti koji su se obratili Vladi tražeći da im ispuni zahteve na lošem su putu. Oni kucaju na pogrešna vrata, traže da Vlada donese odluku za koju nije kompetentna. Vlada se ne bavi pojedinačnim studentima, ni pojedinačnim fakultetima, većdonosi zakon koji važi za celu Srbiju, i za državne i za privatne fakultete. Vlada ne razmatra pojedinačne slučajeve, a situacija je različita od fakulteta do fakulteta, na istom fakultetu kod različitih studenata, i njihovi zahtevi moraju da se rešavaju na lokalnom nivou, odnosno na nivou fakulteta. Neke stvari ne mogu da se reše čak ni na nivou Rektorata, jer mi možemo da damo preporuke. Univerzitet je u hijerarhiji fakulteta horizontalno, a ne vertikalno, mi smo partner fakultetima, nismo telo koje komanduje fakultetima. Iako svi dekani sede u Senatu Univerziteta, kad odu na svoje fakultete ne moraju da ispoštuju odluke Senata. Fakulteti su pravni subjekti, imaju svoje organe vlasti, naučno-nastavna veća i savete, a studenti su deo upravljačke strukture fakulteta i svoje zahteve treba tamo da iznose - kaže u intervjuu za Danas rektor Univerziteta u Beogradu prof. dr Branko Kovačević, komentarišući zahteve studenata koji su protestovali prošle nedelje.

Kovačević dodaje da je „Vlada uradila što je mogla, donela je zakon, dala studentima dobre olakšice, dala je prelazni period od četiri godine da bi se sistem uhodao i dodatnu godinu koju će finansirati“. Rektor Beogradskog univerziteta ističe da je sve rađeno javno i da je Ministarstvo prosvete u vezi sa izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju konsultovalo sve relevantne činioce: Rektorski savet Konferencije univerziteta Srbije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i zvanične studentske predstavnike.

Ko po Vašim saznanjima stoji iza protesta, koji je u više navrata organizovala grupa studenata sa pojedinih beogradskih fakulteta? Protest ne vode zvanični studentski predstavnici.

- Ne znam ko stoji iza protesta. Možda tu ima uticaja politike i nekih političkih stranaka, ja ne znam da li je tako, niti me to interesuje. Postoje legalno izabrani predstavnici studenta, koji sede i u Savetu i u Senatu, fakulteti imaju svoje studente prodekane. To su studenti koji imaju neki lični problem i misle da zakon treba da rešava njihov lični problem, što je, naravno, nemoguće.

Koliko je realan zahtev da svi samofinansirajući studenti koji osvoje najmanje 42 boda pređu na budžet, a ne samo 20 odsto, kako je to predviđeno zakonom?

- To rešenje postoji tri godine u zakonu i treba da postoji. Budžet su konkretne pare, ne može Vlada da određuje budžet na osnovu toga koliko će fakulteti da upišu samofinansirajućih studenata, jer oni sami to određuju. Vlada pravi projekciju budžeta na osnovu toga koliko joj kadrova treba, kojih profila i gde šta hoće da razvija. Drugo pitanje je da li su ti brojevi dobro određeni.

Ali, ako Ministarstvo prosvete donese odluku da se svi sa 42 boda upišu, isti zahtev će studenti postaviti i sledeće godine?

- To nije realan zahtev. Vlada je dala kvotu od 20 odsto, ali to je u stvari 120 odsto. Neki redovni studenti neće uspeti da daju uslov i ispašće sa budžeta. Prvo će se popuniti prazna mesta na budžetu, pa će na to posle da se doda 20 odsto. Ako smo upisali 9.000 studenata na budžetu i 6.000 samofinansirajućih, oko 2.000 do 3.000 samofinansirajućih bi prešlo na budžet.

Rektorski savet KONUS-a je preporučio da svi sa 42 boda pređu na budžet.

- To je, naravno, bio spisak lepih želja, ali to nije moglo da prođe Odbor za finansije. Ministarstvo prosvete je podržalo sve što smo predložili, ali se ovde pita Odbor za finansije i cela Vlada, jer ima puno budžetskih korisnika.

Poslednjih meseci dosta se govorilo o tome da li je reforma uspela ili propala. Da li osim prolaznosti postoje pokazatelji koji govore o uspehu reforme?

- Glavni kriterijum je tržište. Ako se studenti koji završe fakultete zapošljavaju reforma je uspela, ako se ne zapošljavaju reforma je propala. Sve se to radi zbog tržišta i ekonomije. Sada je tu i kontinuirano učenje, studenti stalno moraju da uče da bi imali aktuelno znanje, prepoznatljivo na tržištu. To je drugačiji sistem nego što je bio dosad i traži veliki napor i od studenata i od nastavnika. I jedni i drugi moraju da se prilagode, niko nije u toj igri nevin, uspeh i neuspeh je zajednički.

Najveći broj zamerki je upućen na težinu studijskih programa, odnosno da bodovi nisu adekvatno podešeni težini programa. Ko i kako kontroliše šta se radi na fakultetima?

- To nije lako uraditi, sve je svedeno na bod da bi se obezbedila internacionalizacija i mobilnost. Tu je i akreditacija. Morate da napišete plan i program, šta je to što vi predajete, na koju školu to liči, da li se takav ili sličan program izvodi u Evropskoj uniji ili bilo gde u svetu. Svako, međutim, može da napiše lep program, da ga skine sa sajta najjačih škola i da ga prepiše, ali je pitanje da li imate ljude koji umeju da ga izvedu.

Da li Vi kao rektor imate uvid šta se dešava po fakultetima?

- Fakulteti imaju odgovornost, ja sam kompetentan da pričam o elektrotehnici i eventualno o još nekim prirodno-tehničkim naukama, ali ne mogu da vam pričam o medicini, pogotovo ne o društveno-humanističkim naukama.

Da li na fakultetima postoji spremnost da se reformišu?

- U načelu postoji spremnost. Nije pitanje ko hoće, ili ćete to uraditi ili ćete propasti. Zakon je prepisan od Hrvata i Slovenaca koji su se spremali za Evropsku uniju, čim se potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, taj zakon će da se gleda. Mi moramo da imamo kompatibilne zakone, a naša radna dozvola će onda važiti u svim državama EU. To je ono što nas čeka, tu nema priče da li treba ili ne treba,i to mora da se sprovede. Dat je prelazni režim da se napravi neka vrsta eksperimenta, da se svaka godina proba bar po jednom, data je šansa i fakultetima i studentima da taj sistem dovedu u red. Ono što ne valja treba odmah menjati, kako ne bismo sledeće godine opet pričali o istom. Ako je prolaznost loša, onda nešto ne valja ni kod jednih ni kod drugih. Niti su planovi i programi napravljeni tako da studenti sve razumeju i mogu da savladaju, niti oni rade koliko bi mogli. Reforma ne može da se uradi bez učešća studenata, a s druge strane moraju da se angažuju svi subjekti, pre svega tržište, kako bi studenti kad završe fakultet imali znanje koje poslodavci očekuju.

Za decembar treba da pripremimo izveštaj za ministarsku konferenciju koja će se u aprilu iduće godine održati u Luvenu. Šta treba da piše u tom izveštaju?

- To su domaći zadaci koje smo dobili na ministarskoj konferenciji u Londonu. Ima nekoliko stvari koje su važne. Prva je nacionalni kvalifikacioni okvir. Svaka zemlja mora da kaže koje kadrove školuje, šta možete da radite sa osnovnom školom, koliko ima srednjih škola, šta mogu da rade oni koji završe srednju školu, koliko imate nivoa na visokim školama, strukovne i akademske studije, koje su struke, da bi poslodavci mogli da raspisuju konkurse. Druga stvar je kontinuirano učenje. Znanje stalno mora da se osvežava, to može da bude i neformalno obrazovanje, moraju da postoje različiti nivoi kurseva, razne vrste specijalizacija gde treba da se pomogne svršenim studentima da se zaposle, onima koji većrade da se usavršavaju, ali i onima koji su izgubili posao da se dokvalifikuju i nauče nešto drugo što se traži na tržištu. Treća stvar su doktorske studije, koje treba da pomognu da se poboljša kvalitet osnovnih i master studija, ali i da imaju neki komercijalni efekat.

Iako smo u Londonu dobili visoku ocenu, bilo je priča da ona ne odgovara situaciji na terenu.

- Ta ocena se odnosila da ono što treba da uradimo, na viziju, strategiju, a nije se odnosila na implementaciju.

Da li to znači da se ne ocenjuju dosadašnji rezultati reforme?

- Ocenjuje se i strategija i politika. Strategija je cilj, a politika je kako ćete taj cilj da ostvarite. Ocenjuje se, dakle, i jedno i drugo.

Kakvu ocenu očekujete kada je reč o dosadašnjim rezultatima?

- Mi smo dosta uradili. Arhitektonski fakultet ima prolaznost 82 odsto, bolju od evropskog standarda, ima master studije, specijalizacije, to je naš najbolji fakultet. Posle toga ide Farmaceutski fakultet, dobar je i Biološki, sve prirodne nauke su dobre, jer imaju mali broj studenta i dobre rezultate u naučno-istraživačkom delu. Čini mi se da je najteža situacija na društveno-humanističkim naukama. Ima tu i objektivnih i subjektivnih razloga. Objektivni su što neke stvari nisu predviđene internacionalnim standardima. S druge strane imate fakultete poput Filološkog, na kome ima puno disciplina s malim brojem studenata, ali takve stvari morate da razvijate.

Ko ne spremi pare, neće dobiti rešenje

Da li je normalno da ni posle dva kruga akreditacije nije rešeno pitanje plaćanja? Akreditaciona komisija je došla u situaciju da neće da objavi ko je dobio uverenje o akreditaciji dok fakulteti ne izmire obaveze.

- Za to nije kriv sadašnji ministar prosvete, jer ne može da radi posao unazad, većunapred. On može da traži pare od budžeta koji će doći, a ne od budžeta koji je potrošen. Za 20 meseci smo izmenjali tri vlade, imali smo nizak prioritet u tim dešavanjima. Kad se neko bavi izborima prosveta mu nije interesantna. Akreditaciona komisija je u pravu, to nije njena stvar. Komisija radi za pare i mora da naplati, bez obzira na to da li je u pitanju državna ili privatna škola. To nema veze sa akreditacionom komisijom, većsa osnivačem, to je pitanje odnosa univerziteta i države. Svi fakulteti koji su dosad učestvovali u akreditaciji su uglavnom platili. Bilo je reči da će im se refundirati ono što i drugima. Ne verujem da će država sve plaćati, mislim da će platiti akreditaciju institucije i po jedan program osnovnih, master i doktorskih studija. To pitanje mora da se reši na nivou Srbije.

Da li je to poruka fakultetima da ko hoće da se prijavi za akreditaciju mora da spremi pare?
- Zasad je tako, ja sam svima rekao da spreme pare, jer ako ne plate neće dobiti rešenje.
A onaj ko nema para?
- Pa neka čeka da rešimo problem sa državom. Jun 2009. je rok za završetak akreditacije.

Bivši ministar nije bio spreman da menja zakon

Prošle godine su svi studenti sa 37 bodova prešli. Da li je to bila odluka ministra prosvete Zorana Lončara i ko je obezbedio sredstva?

- To je bio dogovor Lončara sa nama. Lončar nije bio spreman da menja zakon i onda smo našli pravnu začkoljicu, jer je zakon donet u septembru 2005, i dat je rok od dve godine da počne da se primenjuje, od septembra 2007, a ta generacija je upisana u julu, pa smo rekli da ne važi za njih. Što se tiče finansija, to je bilo manje novca nego što je Vlada planirala da izdvoji, jer je prolaznost bila loša. Ja verujem da ni sada to neće biti problem. Tih 120 odsto nikad ne ispune prirodne i tehničke nauke, to ispune društvene nauke, zato što imaju više samofinansirajućih nego budžetskih studenata i problem se javlja samo kod te grupacije nauka. Nadam se da ćemo uspeti da upišemo što više dece koja su bila dobra.