Tužno je da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljen naučni rad
(Politika) - Tužno je da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljen naučni rad u nekom recenziranom časopisu! Ključni uspeh i dostignuće predstavljaju „autorizovana skripta”.
Učestale javne rasprave o (ne)stanju na srpskim univerzitetima očigledno su inspirisane Šekspirovim „ima nešto trulo u državi Danskoj”. A da je trulo trulo je, trulije ne može biti. Ali da definišemo šta je to univerzitet.
Dakle, univerzitet je ustanova visokog obrazovanja koja daje akademska zvanja u različitim oblastima. Reč univerzitet je latinskog porekla universitas magistrorum et scholarium, u grubom prevodu: „zajednica učitelja i naučnika”. Ne treba posebno naglašavati da su svetski i dobri univeziteti, upravo, poznati po tome što su „zajednica učitelja i NAUČNIKA”. U svetu je odavno rešeno pitanje kako se vrednuje ko je ko u nauci: nikako ne možete na Harvardu ili sličnom univerzitetu u svetu da naiđete na profesora koji nije svetsko ime u nauci! U prirodnim ili društvenim naukama. I upravo na pitanju da li su „zajednica učitelja i naučnika” počinje sunovrat srpskih univerziteta!
Kao na svim pristojnim univerzitetima u svetu, i mi u Srbiji treba da definišemo koga možemo nazvati naučnikom ili, što je još važnije, ko promoviše u naučna, a samim tim i u profesorska zvanja?
Tužno je da veliki broj naših redovnih profesora nema nijedan objavljen naučni rad u nekom recenziranom časopisu! Ili ako je nešto objavio (napisao!), to je taman „naučni rad” za zidne novine! Ključni uspeh i dostignuće predstavljaju „autorizovana skripta”. Verovali ili ne, autorizovana skripta! Povrh toga s potpisom autora, što je dokaz da će student kod njega pazariti!
Zato ću sada da pozovem u pomoć profesora Ljubišu Rajića koji je nedavno u „Politici” napisao: „Slabost naših univerziteta je strukturna, Srbija nema nikakvu visokoškolsku i naučnu politiku, nijedan univerzitet ne postoji kao univerzitet i nijedan ne pristupa naučno svom sopstvenom razvoju. Mnogi se zovu univerzitetima iako to objektivno nisu”. I nastavlja: „Istovremeno, izbori nastavnika moraju se odvijati prema naučnim, a ne političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas”.
Dakle, saglasili smo se da praktično ozbiljnih univerziteta u Srbiji nema. Prof. Ljubiša Rajić nam je objasnio zašto! Kakvo bi trebalo da bude rešenje?
Veoma jednostavno: raspustiti sve univerzitete i ponovo izabrati celokupno nastavno osoblje! Pozvati nezavisne i nekorumpirane međunarodne recenzente od visokog naučnog ugleda da bi se „izbori nastavnika morali odvijati prema naučnim, a ne prema političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas!”
I još da dodam: iz društvenih nauka u svetu se štampa 1.700, a iz umetnosti i humanitarnih nauka 1.130 recenziranih (peer reviewed) časopisa. Iz fundamentalnih i medicinskih nauka – dvostruko više. To je, valjda, dovoljan prostor da se svi pokažu i iskažu.
I najzad, da se iz citiranja vidi da li je njegov (njen) rad u glavnim naučnim tokovima, da ima veći eho od „autorizovanih skripti” ili od rada objavljnog u zidnim novinama, daj bože, i u auli sopstvenog fakulteta!
Autor je profesor Beogradskog univerziteta i jedan od najcitiranijih srpskih naučnika
Vladimir Glišin